Knjige koje uče da plešu. (206)

Postoje pisci koji time što nemoguće prikazuju kao moguće i o moralnom i genijalnom govore kao da su oboje samo raspoloženja, samo nešto proizvoljno, proizvode osećanje neobuzdane slobode, kao kada bi se čovek podizao na vrhove prstiju i plesao samo iz unutrašnjeg zadovoljstva.

Spisateljsko slikarstvo. (205)

Jedan značajan predmet će se na najbolji način prikazati ako se, kao što čini hemičar, boje za sliku uzmu iz samog predmeta i onda se upotrebe kao što čini umetnik: tako da se pusti da crtež izraste iz granica i prelaza boja. Tako slika dobija nešto od zanosnog prirodnog elementa, što sam predmet čini značajnim.

Tamno i presvetlo jedno pored drugog. (204)

Pisci koji u opštim crtama ne umeju da svoje misli daju jasno, u pojedinostima će biti posebno skloni najjačim, najpreteranijim oznakama i superlativima: time nastaje dejstvo svetla kao kod sjaktanja buktinje na zamršenim šumskim putevima.

Iščezlo pripremanje za umetnost. (203)

U svemu što je činila gimnazija, najvrednije je bilo vežbanje u latinskom stilu: to je bilo zapravo vežbanje umetnosti, dok svi ostali poslovi imaju za cilj samo znanje. Davati prednost nemačkom sastavu je varvarizam, jer mi nemamo uzoran, na javnoj rečitosti izrastao nemački stil; ali ako se hoće da se pomoću nemačkog stila podupre vežba u mišljenju, sigurno je onda bolje ako se u prvi mah pri tom uopšte odvrati pažnja od stila, ako se dakle odele vežba u mišljenju i vežba u prikazivanju. Ova poslednja bi trebalo da se odnosi na mnogostruki sastav nekog datog sadržaja a ne na samostalno pronalaženje sadržaja. Puko predstavljanje pri datom sadržaju bilo je zadatak latinskog stila, za koji su stari učitelji posedovali već odavno iščezlu profinjenost sluha. Onaj ko je u staro vreme naučio da dobro piše na nekom modernom jeziku, zahvaljivao je to toj vežbi (sada smo prisiljeni da se u školi okrenemo starijim Francuzima); ali još i više: on je sticao pojam o uzvišenosti i teškoći forme i bio je uopšte na jedino ispravan način pripremljen za umetnost, kroz praksu.

Nužnost loših pisaca. (201)

Uvek moraju postojati loši pisci, jer oni odgovaraju ukusu nerazvijenih, nezrelih starosnih klasa; ove imaju zahteve isto kao i zrelije. Kada bi čovekov život bio duži, onda bi broj sazrelih individua nadmašio ili bi barem bio jednako velik kao broj nezrelih; no mnogi umiru isuviše mladi, što znači da uvek ima mnogo više nerazvijenih intelekata sa lošim ukusom. Ovi osim toga žude, sa velikim žarom mladosti, za zadovoljenjem svojih zahteva, i iznuđuju sebi loše autore.

Obazrivost u pisanju i učenju. (200)

Onaj ko je pisao i u sebi oseća strast pisanja, skoro iz svega što radi i doživljava uči samo još ono što je pismeno saopštivo. On više ne misli na sebe, nego na pisca i njegovu publiku; on hoće uvid, ali ne za sopstvenu upotrebu. Onaj ko je učitelj, većinom je nesposoban da radi nešto svoje za svoje sopstveno dobro, on uvek misli na dobro svojih učenika i svako saznanje ga raduje samo onoliko koliko može da ih njemu nauči. On se na kraju posmatra kao prolaz ka znanju, i uopšte kao sredstvo, tako da je izgubio ozbiljnost za sebe.